PAS I COVEK (ZANIMLJIVOSTI)

Info Pas i covek Može se govoriti o veoma staroj prijateljskoj vezi između psa i čoveka. Pretpostavljamo da se ta veza stvarala postepeno, ali je moguće i da je tip društvene organizacije čopora olakšavao sjedinjavanje koje se malo-pomalo ostvarivalo. Život psa u čoporu je danas sasvim marginalan i većina pasa živi sa čovekom, najčešće u prisnoj porodičnoj atmosferi. A nas će upravo zanimati promene u ponašanju izazvane tom situacijom. PORODICA - ČOPOR Čovek i pas su društvene životinje i njihova zajednica podrazumeva stvaranje hijerarhijskog sistema koji uključuje što manje situacija za koje ne postoji ritual za utvrđivanje zahtevanog ponašanja. Čovek je sklon da istražuje oblike sve suptilnijih veza između jedinki. Otuda odnose u radu, u porodici, ne diktiraju više odnosi silom nametnute dominacije jednog od protagonista, već onaj koji prirodno dominira to odveć jasno stavlja do znanja. U tom slučaju, kada postoji interakcija između dve jedinke, upravo će suptilnost jezika i intonacija kodirati informacije koje se tiču hijerarhijskog položaja svakog od njih. Kod psa, takva organizacija osuđena je na propast, zato što nema značajne razlike između načina na koji on analizira društvene informacije u čoporu ili u ljudskoj porodici. Životinja uočava dominaciju ponašanja koja odgovaraju jasnim situacijama i za njega značajnim, kao što su jelo, korišćenje prostora, mogućnost privlačenja pažnje jedinki ženskog pola - kuje ili žene. Mogu se opisati dva tipa organizacije čovek-pas. S jedne strane, grupe nazvane "hedonističkim" (hedonizam, sistem zasnovan na zadovoljstvu), zato što se agresivnost tu nikada neposredno ne ispoljava, već samo u vidu rituala pretnje; s druge strane, "agonističke" grupe (od reći agonista, "koji uzrokuje pokret") u kojima se agresivnost izražava u vidu fizičkih napada. Kod prvih, vlasnik potvrđuje svoju dominaciju vizuelnom i auditivnom igrom kanala za komunikaciju, dok kod drugih, fizičkosuprotstavljanje, sa svom riskantnošću koju može imati po životinju, predstavlja jedino sredstvo za očuvanje položaja vođe. U stvari, agonističke grupe nisu tako brojne, s obzirom da većina vlasnika s odbojnošću gleda na primenu sile. KOMUNIKACIJA IZMEĐU ČOVEKA I PSA Popularno rečeno, pas je životinja kojoj nedostaje samo sposobnost govora. Ta razumna konstatacija je zanimljiva: izvesno, u komunikaciji ne može da se koristi jezikom, pošto reči nemaju nikakvog smisla za psa; zauzvrat, iako pas nema sposobnost govora, on poseduje skoro sve ostalo. I upravo će se na tom "ostalom" graditi komunikacija. Kad govorimo, mi ne upotrebljavamo samo reči, sadržaj našeg govora uveliko je uslovljen elementima koji nisu verbalne prirode. Ton, mimika, prečnik ženica, kretnje tela (položaji i ritmika njihovih povezivanja), odeća i pomoćni pribor, igraju bar podjednako važnu ulogu kao i reči. Tako je i sa psom, sem što će njegov govor biti u potpunosti sastavljen od gestova. Izgovorene reči biće zvučni signali koje će pas spajati sa određenom situacijom, sa ponašanjem koje treba usvojiti. Tako, na primer, kad pas sedne na zahtev vlasnika, on ne izvršava naređenje zato što mu je rečeno "sedi", već stoga što je vlasnik tom zvuku pripojio pokrete iz kojih proizlazi pokret koji treba izvršiti, i zato što je nagradio psa kad je ovaj odgovorio na željeni način. Čin udružen sa rečju može odgovarati situaciji koja za psa ima neko hijerarhijsko značenje i podrazumeva njegovo potčinjavanje. Otuda upravo oni signali vlasnika koji nisu verbalne prirode pojačavaju poruku, ili je poništavaju. Zamislimo, tako, da se pas mužjak popeo na fotelju koju njegov gazda obično čuva za sebe. Pas je prepoznao to sedište kao važno kontrolno mesto da bi se sačuvao dominantni hijerarhijski položaj. Kada vlasnik naredi psu da siđe, on od njega zahteva da mu prepusti bitnu zonu u porodičnoj hijerarhiji. Ako on to učini ne pitajući se da li će pas poslušati, intonacija njegovog glasa, njegov pogled, položaj njegovog tela (lako nagnuto napred) pokazuju psu da se čovek zaista oseća dominantnim. U protivnom, ako on ishod sučeljavanja smatra neizvesnim, intonacija njegovog glasa, njegovo lice i telo otkrivaju njegovu dilemu. To psa navodi da pokuša da pripreti svom gazdi kako bi zauzeo viši hijerarhijski položaj. Takva situacija se brzo može pretvoriti u dramu ukoliko nedostatak ubedljivosti kod čoveka ustupi mesto strahu od režanja psa i ovaj počne da se smatra dominantnim. Ovde se vidi koliko bitnu ulogu igra komunikacija u uspostavljanju hijerarhije unutar porodice-čopora. Usklađenost dveju poruka (verbalne i one koja to nije) obezbeđuje efikasnost prenošenja informacije. Često nedovoljno poznavanje smisla ove ili one reakcije psa navodi vlasnika da prenese nepovezane informacije. Takav je slučaj sa čovekom koji gubi dah pozivajući psa, a ovaj nastavlja da se udaljava. Za vlasnika je prirodno da se pas vrati kada ga pozove. Međutim, ovo je pogrešno, jer pas se "ne odaziva na svoje ime", on se ne poistovećuje sa tim zvukom koji je za njega samo znak kontakta sa gazdom. Da bi pozvao svog psa koji se slobodno kreće, čovek treba da bude veoma privlačan, u svakom slučaju privlačniji od drugih pasa ili igračaka kojima je pas do tada bio obuzet. Na žalost, ukoliko se pas nerado vraća, vlasnik počinje da se nervira, postaje veoma nestrpljiv, njegovo lice već podseća na kaznu koju će pas dobiti pri povratku, što životinju nagoni da ostane tamo gde je, ili čak da se udalji. Taj primer, kao i toliki drugi, ilustruje složenost artikulacije informacija koje se kreću od čoveka ka psu preko vizuelnog i auditivnog kanala. Jedan dodatni fenomen obogatiće te različite signale: sklonost ka asimilaciji. Društveni sisari imaju zajedničke položaje i mimiku, ali njihov smisao i njihova funkcija se ponekad razilaze. Ista je stvar sa čovekom i psom, što će i jednog i drugog navesti da izmene organizaciju svojih različitih položaja kako bi po obliku i funkciji bih shčniji položajima one druge vrste. Tako zapažamo držanje psa koje je veoma blisko čovekovom; to je slučaj sa držanjem prilikom poziva na igru koje se ogleda u tome da se prednji deo tela podigne prema nosu sagovornika i praviti se da ga dodirujemo. Kod pasa koji žive u tesnoj zajednici sa čovekom, utvrdjuje se da, malo-pomalo, pas počinje da pokazuje jastučiće na šapama da bi dobio neki predmet ih hranu. Smatra se da, kod čoveka, ispružiti ruku sa dlanom nagore predstavlja pokret traženja. Zahvaljujući čovekovom odgovoru kada je pas prvi put izveo taj pokret, pas je izmenio ritual svoje vrste da bi bolje komunicirao sa čovekom. Isto tako, vlasnici brzo nauče da spuste svoj gornji deo tela i da se tapšu po hstovima da bi svog psa pozvali na igru. Ti fenomeni komunikacije postoje i na nivou njuha. Mi ih još ne poznajemo naročito dobro, ah znamo da čovek ispušta feromone koji su hemijski bliski onima kod psa i ovaj bi ih mogao prepoznati. Socijalizacija psa u prisustvu ljudi je bitna, ali može poprimiti različite aspekte. S obzirom da štene prepoznaje vrstu kojoj pripada između treće i osme nedelje života, može se dogoditi da ljudsku vrstu doživi kao svoju ukoliko u tom periodu boravi u društvu ljudi. Naravno, ukoliko štene ima kontakte sa drugim psima, do toga ne bi trebalo da dođe. Zato bi bilo najbolje da pas ima redovan kontakt i sa ljudima, ali i sa drugim psima, s obzirom da boravak samo sa ljudima može, kod psa, izazvati i pogrešna seksualna usmerenja. ŽIVOT SA PSOM Psi su skloni asimilaciji, pa kao i ostali društveni sisari imaju slične pokrete i mimiku, mada se njihova funkcija često bitno razlikuje. U slučaju pogrešnog tumačenja mimike može, nažalost, doći do greške u dresuri, s obzirom da ponekad vlasnici ne umeju da razaznaju signale koje im ljubimci šalju. Kada govorimo o sličnosti i asimilaciji u odnosu čovek-pas, zapažamo da je ponekad i samo držanje psa vrlo blisko čovekovom. To možemo zapaziti prilikom poziva na igru (podizanje prednjeg dela tela prema nosu sagovornika), zatim u situaciji kada pas, tražeći nešto, pokazuje jastučiće na šapama ne bi li dobio određeni predmet ili hranu (kod čoveka ispružiti ruku napred predstavlja pokret traženja). S druge strane, primećujemo da vlasnici često spuštaju svoj gornji deo tela i tapšu rukama po listovima, pozivajući psa na igru. Takvi fenomeni komunikacije se mogu zapaziti i na nivou čula mirisa. To polje još nije dovoljno istraženo, ali je poznato da čovek ispušta određene feromone koji su bliski hemijskom sastavu feromona koje poseduje pas, pa je velika šansa da ih ovaj može prepoznati. Bitno je na vreme uspostaviti hijerarhijske norme, zato što, ukoliko se one poremete, vlasnici mogu biti izloženi ozbiljnim problemima. Doista, kad pas odraste, može više ili manje preuzeti vođstvo u porodici i pokazati se agresivnim kad mu se učini da mu osporavaju dominaciju. Psi u čoporu takođe trpe različite faze socijalizacije ukoliko se štene razvija u nekoj porodici. Društvena pravila usvajaju se pomoću istih elemenata: pristup hrani, kontrola prostora u kome grupa živi, izražavanje seksualnosti. Vlasnik mora da „sarađuje“ i ne sme da dozvoli da kasnije bude u podređenom položaju u odnosu na svog psa. Dakle, ne sme da dopusti da želja za odnosom bez upotrebe sile prevagne kad je u pitanju situacija u kojoj vlasnik određenu vrstu sile mora da upotrebi. Pas ne sme da se infantilizuje, ne sme da trpi određene hirove porodice u koju je dospeo, da ne bi, kao kod većine pasa sa lošom porodičnom socijalizacijom, došlo do poremećaja u ponašanju. Na svu sreću, takvi slučajevi su retki. Primeri psa nedovoljno dobro integrisanog u zajednicu: - Agresivnost pri hvatanju plena u većini slučajeva gospodar može sprečiti. Najčešće je usmerena na hvatanje željenog plena. Kod ovčarskog psa, nadgledanje i prikupljanje stoke predstavlja prvu fazu lova čopora koji napadaju biljojede. To ponašanje su ovčari i stočari preusmerili kako bi isključili poslednju fazu ubijanja člana stada. Ipak, zapaža se neuspeh u toj obuci s obzirom da ta faza opstaje. - Hijerarhijska agresivnost se može preduprediti dobrom socijalizacijom psa. Ukoliko se javi uprkos tome, može biti simptom poremećaja, pa se savetuje poseta veterinaru. Deca su česti inhibitori takvog ponašanja, te bi bilo najbolje da im se na vreme obrazloži zašto pas treba da bude podređen u odnosu na ostale članove porodice. - Agresivnost izazvana radnim nadražajima nije tako česta, ali, ukoliko se javi, treba konsultovati veterinara veoma brzo. Ova vrsta agresivnosti je, pre svega, kontrolisana uz pomoć inhibitora hijerarhijskih sistema. Normalno je da u situaciji susreta psa i uljeza, pas prvo zalaje, a zatim sačeka reakciju svojih gospodara. Ukoliko su oni prijateljski raspoloženi preme pridošlom, pas treba da pokaže iste tendencije; ukoliko su vlasnici neraspoloženi i uznemireni posetom, pas će režati i, prilikom sukoba, doći da pomogne. Poenta je da pas ne sme da kontroliše kretanje pridošlih, to čine dominantna lica, tj. njegovi vlasnici. Ukliko oni nisu tu, pas neće dozvoliti bilo kome da uđe. Zapravo, to će biti dopušteno samo osobama koje redovno viđa. Situacija u kojoj bi vlasnici morali da izoluju svog psa usled bezbednosti gostiju je patološka, ta je najbolje, ako do nje dođe, konsultovati se sa veterinarom. PAS I DECA Može li se pas ostaviti u društvu dece bez rizika? I ta vrsta odnosa je uslovljena socijalizacijom. Ukoliko je ona potpuno ostvarena, pas će se ponašati prema deci kao prema štenadi. Njihova saradnja vrlo brzo postaje bliska, a komunikacija savršena. Pas je uglavnom tolerantan na razne dečje nestašluke, mada se to menja kada mladi gazda postane adolescent. Seksualni fermoni koje ispušta adolescent psu šalju informacije o nastaloj promeni. Ta promena je hijerarhijskog tipa, s obzirom da je dete do skoro bilo neutralnog hijerarhijskog statusa. Zavisno od pola deteta, reakcije psa će varirati. Roditelji bi trebalo da u toj situaciji pravilno reaguju i spreče moguće sukobe. Uzmimo za primer slučaj psa mužjaka koji živi sa dečakom. Ako je pas dobro integrisan u porodicu, sve bi trebalo da prođe mirno. Međutim, može doći do sukoba. U stvari, adolescent će pokušati da na svom psu isproba snagu čije narastanje oseća u sebi. Ono što je pas do tada tolerisao, zato što je dete bilo samo "potencijalni dominantni mužjak", pretvara se u agesivnost na koju on može odgovoriti režanjem ne bi li ga zaplašio. Bilo bi dobro u tom slučaju objasniti situaciju adolescentu koji, ukoliko zaista želi da postane dominantan u odnosu na svog psa, mora shvatiti da to valja činiti s blagošću da se pas ne bi osetio ugroženim. Nasuprot tome, stvari su daleko složenije kad je u pitanju adolescentkinja. Čim pas oseti ispuštanje prvih seksualnih feromona koji prate razvoj devojke, on prestaje da je smatra detetom i zbog toga se njegovo ponašanje menja. Adolescentkinja će pak, još više nego ranije, tražiti društvo psa. Životinja će često izabrati da boravi u sobi svoje mlade gospodarice i može, ponekad, zapretiti onima koji bi hteli tu da se uvuku, uključujući i roditelje. Tada treba objasniti situaciju i dobro označiti podređeni položaj psa kako se ne bi dovela u pitanje porodična ravnoteža. Kad je reč o kuji, sve se odvija uglavnom jednostavnije, može jedino doći do par sukoba sa previše autoritarnim adolescentkinjama. PAS I STARIJE OSOBE Kada su u pitanju starije osobe, njih pas doživljava isto kao i sve odrasle osobe. Međutim, određene reakcije starijih ljudi mogu kod psa da izazovu neke promene u ponašanju. Greška je kada osoba (u velikom slučaju su to osobe starije životne dobi) pokušava da uspostavi kontakt sa ljubimcem putem hrane. Njima je lakše da ih na taj način kontrolišu, s obzirom da često nisu u stanju da se igraju sa njima. Osim posledica koje mogu biti opasne za metabolizam životinje, često davanje hrane može izazvati i promene na širem, društvenom planu – pas može da postane uznemiren, pa čak i razdražljiv. Primećeno je, takođe, da pas daje izgled depresivnog ljubimca ukoliko je i gazda takav. Naravno, to samo tako izgleda s obzirom da pas poseduje veliku sposobnost asimilovanja, pa se ponaša staloženije, manje bučno i sl. Privrženost osoba trećeg doba njihovom psu tako je snažna, pa to postaje dramatično u trenutku odvajanja (bolest, odlazak u dom starih, uginuće psa). HODANJE SA POVOCEM POVODAC I OGRLICA Povodac treba da bude dužine 90 do 100 cm; poželjno je da bude od kože kako Vam ne bi zasecao ruku. Najefikasnija ogrlica, naročito u fazi obučavanja, jeste običan lanac sa krupnim karikama koji na krajevima ima okrugli prsten većeg prečnika. Kad stavljate ogrlicu, provucite ceo lanac kroz jedan od dva završna prstena da biste dobili kliznu ogrlicu koja će omogućiti prenošenje informacija psu jednostavnim i kratkim povlačenjem lanca. OSNOVNA NAČELA Suštinska stvar koju valja zapamtiti jeste da nije u pitanju nikakvo odmeravanje snaga. Što više budete zatezali povodac, to će se pas više oslanjati na ogrlicu i vući. Povodac i ogrlica ne služe da psa okače o ruku, već predstavljaju remene za prenošenje uputstava koje čovek daje psu. Kad povlačite lanac, učinite to kratko i odmah ga opustite. Ponovite radnju ako se pas ne pokori. Najzad, ne zaboravite da Vaš pas ne dolazi na svet znajući da hoda na povocu i da je, naročito ulica puna prijatnih mirisa koje bi on poželeo da onjuši; da bi on išao za Vama, budite privlačniji od njih, razgovarajte s njim. DOBRO ORGANIZOVANO HODANJE Vrlo je bitno da na samom početku utvrdite sa koje će strane hodati pas. Nepisano pravilo je da levoruki ljudi šetaju pse sa svoje desne strane, a dešnjaci obrnuto. Nastojte da privučete njegovu pažnju pričajući ili pevušeći. Morate u korenu saseći potrebu mladog psa da hoda ispred Vaših nogu. Trebalo bi da, u trenutku kada pas krene ispred Vas, naglo povučete konopac i odsečno kažete „k nozi“. S obzirom da će se u tom trenutku naći u visini Vaše noge, slobodno ga prisno pomazite. I ne zaboravite – nastojte da sve vreme držite njegovu pažnju, posebno u određenim situacijama gde je to neophodno, npr. kada menjate pravac, kada se približava neki prolaznik ili pas. SUSRET S PROLAZNIKOM ILI PSOM Nemojte zatezati povodac kad ugledate situaciju koja je potencijalno problematična, zato što to psa može da uznemiri. Nastojte da povodac držite kao i do tada, da razgovarate sa njim, kako biste držali njegovu pažnju. Možete i da mu naredite da sedne ili legne i na taj način zaoukupirate njegovu pažnju. SAČUVATI ČISTOĆU ULICE Šetnja s povocem može biti korisna i kada je u pitanju lekcija o čistoći ulice. Pas kada želi da se olakša obično usporava, njuška teren i priprema se da čučne. Najbolje je da ga u tom trenutku spustite do jarka, glasno pohvalite i milujete dok obavlja nuždu na tom mestu. POZIVANJE PSA Mnogi vlasnici strahuju da će im se pas izgubiti, da se neće odazvati, pa ga ne ispuštaju iz vidokruga iz tih razloga. Morate imati na umu da se psi ne poistovećuju sa svojim imenom. Za njih je to ime samo zvučni signal koje se obično javlja u kontekstu određene Vaše interakcije sa njim i njegovom okolinom (ovo je razlog da ime bude što kraće i da se lako izgovara). Da bi se Vaš pas vraćao bez problema, sledite nekoliko saveta koji će Vam to znatno olakšati. POLOŽAJ PRILIKOM POZIVANJA Najbolje bi bilo da šetate psa kroz šumu ili neko potpuno opušteno okruženje i na taj način izbegnete puteve, gužvu i ostale činioce koji mogu ometati šetnju i dresuru. Pustite psa da trčkara, a zatim, nakon nekoliko minuta, zauzmite položaj pozivanja na igru – čučnite i pozovite svog psa. ČEKANJE I VRAĆANJE PSA Stpljivo čekajte da Vam se približi, nasmešite se i nežno ga pomazite, pa ga pustite da nastavi sa igrom. Velika greška koju vlasnici čine je ta što pozovu psa tek kada treba da mu stave povodac, pa ovaj kasnije ima neprijatnu asocijaciju koja može da ometa pravilan tok obučavanja. NAGRADA Trebalo bi da nagradite svog psa pri povratku, koliko god da mu je potrebno vremena da se vrati. Nemojte ga kažnjavati, zato što i to može da stvori negativnu asocijaciju kada ga kasnije budete pozivali da se vrati. AKO PAS ODBIJE DA SE VRATI Ukoliko se Vaš pas igra sa drugim psom, nemojte ga uzalud zvati da se vrati, pošto često neće imati efekta, možete samo uništiti naučenu asocijaciju između signala pziva i povratka. Najbolje je da promenite pravac kretanja, pa će Vaš pas brzo dotrčati, nakon čega bi trebalo da ga pomazite.