Zasto pas ne prihvata kucicu?

Kucica za psa sluzi da ga zastiti od vrucine,hladnoce,snega i kise. Kucica mora biti taman,ne prevelika,ne suvise mala.Pas u kucicu ulazi i leze u obliku obicne kifle.Prevelika kucica,psu ce biti hladno u njoj,suvise mala,nece ga zastititi od sunca ili kise.Krov kucice treba da ima nagib,da ne bi zadrzavao vodu. Kucica ne bi trebalo da bude direktno izlozena suncu i trebalo bi joj povremeno menjati mesto u dvoristu. Izbegavati vlazna mesta za postavljanje kucice. Veoma bitna stvar je da vas pas,jos dok je stene uci da boravi u bar improvizovanoj kucici,da bi sticalo naviku. Potrebno je cistiti kucicu,jer ako oseti urin ili izmet,vrlo cesto ce pas odbiti da udje u kucicu.Ne dozvoljavajte drugim psima da udju u kucicu vaseg psa.Ne farbajte kucicu iznutra.Prasak protiv buva koji sipate u kucicu,cesto ce izazvati reakciju koja ce odbiti psa.Ne terajte psa na silu da udje u kucicu,namamite ga igrackom ili hranom. Tekst je napisan na sugestiju jedne clanice grupe.Hvala na sugestiji i nadam se da je tekst pomogao nekom od vas.Saljite i dalje vase sugestije.

Doberman

Doberman - Rođen u Nemačkoj, ima tome oko sto godina, ovaj veoma elegantan pas, dobio je ime po Luisu Dobermanu, tada zaduženom za rukovođenje stajom za uhvaćene pse, u malom gradu Apolda (Tuenng). On je ukrštanjem dobio prve primerke ove rase. Među pretke dobermana ubrajaju se, bez sumnje, pinč, nemačka doga, boseron i rotvajler. Međutim, Oto Gbeler je odredio rasu, nakon što ju je ukrstio, pre svega sa crnim i tan terijerom, i verovatno grejhaundom. Spajajući kvalitete čuvara sa lovačkim njuhom, prvi dobermani su radili sa žandarima Tueringa, a zatim i u vojsci, u patroliranju i čuvanju, tokom Prvog svetskog rata. Od najranijeg doba, doberman pokazuje svoj ponos i karakter dominacije. Oko četvrtog do petog meseca, on često pokušava, režeći i pokazujući zube, da nametne svoju volju. Takvo ispoljavanje njegovog nezavisnog duha, mora odmah da bude suzbijeno, bez brutalnosti, ali čvrstom rukom. Kada jednom uspemo da mu nametnemo svoju volju, doberman postaje potčinjen pas, umiljat i veoma vezan za svog gospodara. Inteligentan, budnog oka, hrabar, štaviše neustrašiv, izvrstan pas čuvar, može da bude agresivan prema uljezima. Njegov karakter, čini deo njegovog standarda; suviše agresivni psi, kukavice ili suviše nervozni moraju da budu odstranjeni. Doberman se danas smatra predvodnikom pinčera, čiju morfologiju u potpunosti ima po značajnom međunarodnom uspehu, koji je postigao. Dobre visine, doberman ima ponosan i odlučan hod. Poznat je po svojoj, skoro četvrtastoj građi. Glava je duga i koščata, u obliku izduženog klina, jasno se izdvaja iz vrata i u proporciji je sa telom. Kose oči moraju da budu što je moguće tamnije. Uši su uspravne i visoko postavljene. Standard zahteva da budu sečene, što dobermanu daje odlučan izgled. Po prirodi, uši su poluspuštene. Ovaj pas ima mišićave slabine, kratka i kompaktna leđa, okrugle sapi, duga i izuzetno mišićava bedra, koja mu daju gibak hod. Prednje noge su čvrste koliko i stražnje. Skočni zglobovi moraju da budu paralelni i vertikalni u odnosu na pod. Stražnji prsti nisu dozvoljeni.Rep je takođe sečen. Dlaka je tvrda i nabijena, kratka i glatka, crne, tamno smeđe ili plavo-sive boje. Ima dosta plamenih oznaka, mahagonija boje, na nivou njuške, usana, obraza, luka iznad obrva, grla, prsa, došapja, nogu, unutrašnjosti bedara i anusa. Dozvoljena je siva poddlaka, pod uslovom da nije vidljivo istaknuta. Izbačena glava, ili kratka ili velika, špicasta njuška, svetle oči, loše držanje, suviše dugo telo ili suviše tanko, suviše svetle plamene oznake, kaskajući hod, sve to može da se smatra nedostatkom. • Porodica: Pinčevi i Šnauceri, • Zemlja porekla: Nemačka • Godina porekla: 1800 • Prosečna veličina mužjaka: Visina: 66-71 cm Težina: 35-45 kg • Prosečna veličina ženke: Visina: 61-66 cm Težina: 30-40 kg • Drugi naziv: Dobi • Životni vek: 10 – 12 godina

Sarplaninac

Šarplaninac - Prvo nazvan ilirski ovčar, ovaj impresivan pas je poreklom sa Šarplanine, na jugo­istoku Srbije. Veruje se da su njegovi preci došli iz Azije sa velikim migracijama naroda. Veoma jak, naoružan izuze­tno moćnim zubima, ovaj pastirac, nesvakidašnje hra­brosti, neustrašiv je protivnik vukova. Najjači primerci ove rase, kojima se seku rep i uši kako ih se neprijatelji ne bi dočepali, napadaju čak i medvede. Tri šarplaninca su sposobna, kaže se, da savlada­ju hordu vukova i tako zaštite stado koje čini više od petsto ovaca. U oblastima gde su pašnjaci, ovi psi su još uvek čuvari i branioci stada. Danas mogu da se sretnu u celoj bivšoj Jugosla­viji. Koriste se za čuvanje kuća, a neki se uvežbavaju i kao vojni psi. Inteligentan i živahan, šarplaninac brzo shvata šta se od njega očekuje i rado sluša. Miran, blag, uravnotežen, to je najcenjeniji kućni ljubimac. Nepoverljiv prema strancu, ne dozvoljava im da kroče na njegovu teritoriju, ali napada isključivo po naređenju svog gospodara.Rasa je priznata 1939. godine od strane F.C.I. U Francusku je stigao 1980. gde je danas prili­čno prisutan. Šarplaninac je impresivan pas, čvrsto građen, ima široka i mišićava prsa, čvrste šape. Glava mu je simpatična. Njegove lepe ba­demaste oči imaju dubok i miran pogled, pomalo melanhohčan. Dlaka mu je udvo­stručena bujnom i načička­nom poddlakom. Kratka je na glavi i na prednjem delu nogu. Debeo rep je povijen ali se ispravlja tokom akcije. Meta­lno siva i tamno siva su najtraženije boje, mada dlaka može da bude i potpuno bela pa čak i crna. • Porodica: Pastirski i psi čuvari • Zemlja porekla: Balkan (Srbija-Makedonija)Šar-planina • Godina porekla: potiče iz drevnih vremena • Prosečna veličina mužjaka: Visina: 65-80 cm Težina: 40-60 kg • Prosečna veličina ženke: Visina: 65-72 cm Težina: 55-70 kg • Drugi naziv: Ilirski ovčar, Jugoslovenski ovčar, Jugoslovenski ovčarski pas • Životni vek: 11 - 13 godina

Setlandski ovcar

Šetlandski ovčar - Ovaj lepi ovčar je minijaturna kopija kolija duge dlake. Do­lazi sa severnih ostrva Škotske čije ime nosi. On je bez sumnje potomak autohtonih ovčara, ukrštenih sa polarnim psima kao što je islandski jakin. Rasa je službeno priznata od strane Kenel kluba 1919. godine. Od tog datuma, pokušava se selekcijom naglasiti njegova sli­čnost sa kolijem. Njegove male dimenzije, čine od njega psa koji je u potpunosti prilagođen suro­voj klimi oblasti iz koje potiče, gde mogu takođe da se nađu ovce i poniji malih dimenzija, šetlandski ovčar je, bez sumnje, bio prvi pas, koji se u Evropi koristio za pre­dvođenje ovaca, zadatak koji on obavlja izvrsno. Uprkos svojim skromnim dimenzija­ma, ovaj dinamičan ovčar, sposoban je da kontroliše velika stada. Takođe, uspeva mu i da ga goveda slušaju. Danas, šetlandski ovčar sve manje upražnjava svoj prvo­bitni zanat, ali nije izgubio ni jednu svoju osobinu i pre­dnjači na svim takmičenjima obedience (poslušnosti). Lep i zabavan, brzo je prihvaćen kao kućni ljubimac. Njegov veseo karakter ga je odmah učinio popularnim. To je posebno inteligentan i ra­dostan pas, koji voli da se igra i lako ga je obučiti. Obožava decu, i zaštitnički je nastrojen prema njima. Njegovo priro­dno nepoverenje i njegov razvijen instinkt branioca, čine od njega dobrog čuvara, ne preterano impresivnog ali ve­oma hrabrog. Blag i osećajan, šetlandski ovčar ne podnosi ni viku ni brutalnost. Društven, on voli život u porodici i dobro prihvata dru­štvo svojih srodnika. Ovaj veoma simpatičan pas je dosta rasprostranjen u Fra­ncuskoj, gde bi trebalo, logi­čno da ima mnogo uspeha. Proporcionalno građen, ele­gantan, u proseku dostiže 36 cm do grebena, ima veoma lepu glavu, sa izduženom nju­škom, lepo zaokrugljenom pri vrhu. Njegove male uši se na pola uspravljaju kada je u stanju pripravnosti. Ima ta­mno smeđe oči (jedno ili oba oka su mu plave boje, dok mu je dlaka tamna). Pogled je istovremeno i nežan i živa­han. Nos mu je uvek crn. Ovaj pas ima veoma mišićave noge, rebra su mu dobro oblikovana. Njegov rep, ni­sko postavljen, uspravlja se kada je pas aktivan, ali nikada ne sme da pređe nivo leđa. Debeli jastučići, prilagođeni su kamenitom terenu. Priroda je šetlanda obdarila predivnim dlakom, pravom i grubom, sa blagom, kratkom i zbijenom poddlakom. Pas ima takođe i bujnu grivu i žabo, kojim se ističe finoća glave, čija ja dlaka kratka. Rep je bujan. Prednje noge su čvrsto građene sa zastavicom, a za­dnje prekrivene bujnom dla­kom iznad skočnog zgloba. Dlaka može da se javi u tri boje: intenzivna crna na telu, plamene oznake i bela. Riđa boja može da bude prošarana crnom ili ne, a tonovi idu od pozlaćene do intenzivne mahagoni. Bela boja je prihva­tljiva na grudima, na nogama i na repu. Dlaka je u nijansama koje idu od tamno plavkaste do svetlo plave srebrnaste boje, mramorno crna, sa jakim plamenim oznakama. Bela boja je takođe prihvatl­jiva. Postoje i crno beli šetla­ndski ovčari i crno vatreni. • Porodica: Cunjavci i aporteri • Zemlja porekla: UK/Škotska • Godina porekla: 1800 • Prosečna veličina mužjaka: Visina: Oko 37 cm Težina: 6,4-14 kg • Prosečna veličina ženke: Visina: Nešto manja od mužjaka Težina: 5-12,3 • Drugi naziv: Šelti, Setland • Životni vek: 12 – 14 godina

Nemacki ovcar

Nemački ovčar - Ovaj izuzetan pas, koji je po nekim kriterijuma idealan, dolazi iz Nemačke. Nastao je kao rezultat strpljivog rada na selekciji, kapetana Maks fon Stefanica, koji je u prethodnom veku dao sebi za zadatak da ukrsti više rasa ovčarskih pasa da bi stvorio novog psa koji bi bio obdaren maksimumom kvali­teta. Počev od 1884. godine, fon Stefanic je odredio osnovne smernice rase, koju je pobo­ljšao obogaćujući je, 1893. godine, krvlju škotskog ovčara. Nemački ovčar, kakvog mi danas poznajemo, bio je rođen. Veoma brzo, stekao je veliku popularnost. Godine 1899, amateri su osnovali prvo Društvo nemačkog ovčara, koje je objedinjavalo više od 30 000 članova, raspo­ređenih u stotinak klubova. Danas, nemački ovčar je najpoznatiji i najrasprostranje­niji pas u celom svetu. Da li se on pre jedno desetak hiljada godina ukrstio sa vukom iz severne Evrope, što mu daje manje više lupoidno poreklo? Genetski gledano, to je sasvim moguće. Što se tiče kluba nemačkog ovčara, on tu teoriju odbacuje. Kako bilo, nemački ovčar toliko liči na svog divljeg brata da je prozvan "vučjak". Više se ne mogu nabrojati svi njegovi kvaliteti: ovaj pas je hrabar, inteligentan, odan u potpu­nosti, poslušan, potčinjen svom gospodaru. Uvek u sta­nju pripravnosti, on žestoko brani gazdu i pri najmanjoj opasnosti, čak i ako nije bio obučen za to. Obdaren, jednim od najboljih njuhova u svetu pasa, postao je majstor u umetnosti praće­nja traga, bilo da se radi o traganju za nekim krimina­lcem, izgubljenim detetom ili o pronalaženju nekoliko miligrama droge na dnu torbe. Ima takvu reputaciju kao pas policajac da ne mora više da se dokazuje. Nemački ovčar je zahvaljujući toj svojoj akti­vnosti, nažalost, stvorio o sebi sliku represivnog psa, iako je u istoj meri izvrstan u miroljubivoj ulozi psa pra­tioca slepih ili u ulozi spacioca na planini. Može mu se takođe bez problema poveriti čuvanje nekog stada. Ovaj pas sa glavnom osobinom psa koji ima potrebu da dominira, mora da bude vođen čvrstom rukom od strane gospodara, koji će biti sposoban da mu nametne svoju volju. Takvo vaspitanje bazirano na razvij­anju osećaja za poslušnost uglavnom dobro prolazi, s obzirom da se nemački ovčar rado potčinjava onome koji ume da mu nametne svoju volju i koji se pokazuje strpljivim i umešnim. Obuka će usloviti čitavo ponašanje životinje, na ovaj ili onaj način. Tako, ne­mački ovčar može da postane izvrstan i neustrašiv, čak opa­san mehanizam napada i odbrane, kojim samo njegov vlasnik može da rukovodi, nakon neophodnog staža kod profesionalnog dresera. U suprotnom, on može da bu­de izvanredan kućni ljubimac, umiljat sa svim članovima porodice, nežan i strpljiv sa decom, prema kojima postu­pa uglavnom zaštitnički. Ovaj miran pas, može veoma dobro da živi u stanu, pod uslovom da mu se omogući da svakog dana dovoljno trči i da može da se troši. To je takođe pas, čije su samo prisustvo i pojava dovoljni da unapred obeshrabre svakog mogućeg lopova ili zločinca, jednu takvu životinju neo­phodno je kupiti kod dobrog uzgajivača, koji će biti u sta­nju da pruži sve potrebne podatke o roditeljima psa i njegove karakteristike. U okviru jednog legla, nikad ne treba izabrati štene koje izgle­da super aktivno ili uplašeno, jer, pre ili kasnije, ono može da postane agresivano. Nemački ovčar, snažan, sav u mišićima, ali gibak i uravnote­žen, treba istovremeno da deluje i snažno i elegantno. Ima duge sapi, koje su mu pomalo spuštene, dok dužina trupa mora da bude veća od krajnje tačke grebena na vratu. Sve mu to, sa lepim bujnim repom, koji je blago povijen i spušten do skočnog zgloba, daje skladan izgled. Da bi bio savršen, nemački ovčar mora da ima i snažan i mišićav vrat, grudni koš dubok, prava leđa, malo uzdi­gnut stomak, slabine široke i jake. Glava je izdužena, a oči su posebno živahne i tamne, sa izrazom velike budnosti. Uši su zašiljene, uspravne i po­stavljene visoko; kod šteneta, one su spuštene niz glavu do četvrtog ili šestog meseca. Čeoni usek, iskošen i slabo naglašen, nastavlja se na njušku u obliku klina, dugu i jaku, sa suvim i dobro zatvo­renim usnama, skrivajući tako impresivne makazaste zube. Nemački ovčar se dobro drži na svojim snažnim šapama. Prednje noge, gledane iz bilo kog ugla moraju da budu prave. Zadnje noge imaju ponekad stražnje prste, za koje estetičar predlaže da se uklo­ne. Veoma dobro podnosi hod i kas. Noge su mu jake a nokti čvrsti. Vremenom, dla­ka nemačkog ovčara se standardizovala, bilo da se radi o boji, dužini ili teksturi. Što se boje tiče, potpuno crna ili siva dlaka se ne može prihvatiti; pas mora da bude riđ sa crnim plaštom koji može da sadrži sivu boju ili da bude jako prošaran crnim; rasprostranjenost plašta je promenljiva, ali riđa boja se pojavljuje tek na krajevima, međutim prelazna rasprostra­njenost je ta koja poželjnija. Dobro obeležena maska na licu je tražena. Bela boja je danas odbačena (sa crnim nosem; dakle, ne radi se o albinu), pa ipak ona još postoji kod nekih potomaka ovčara, takozvanog "starog nemačkog psa" i neki ljubite­lji ove rase žele da je održe. Dužina i tekstura dlake su dugo bile predmet rasprava, međutim, to pitanje je danas rešeno. Postoje tri varijante: kratka, poluduga i duga dlaka. Kratka dlaka je najviše zastupljena: ona mora da bude gruba, gusta i obložena, duža na vratu i na zadnjoj strani nogu, sa poddlakom. Poluduga dlaka je manje gru­ba, manje obložena, a stvara guste rese na nogama, ušima i na vrhu repa; poddlaka nije dovoljno gusta. Duga dlaka je vunasta, često se odvaja crtom na leđima, a poddlake nema; to odsustvo poddlake je psima davalo izgled po kojem su, u svojoj zemlji porekla, nazivani schaferpudel ("pudlica-ovčar"). Nedostatak ili manjak poddlake, slabija konstitucija i samim tim i manja otpornost na rad čine da su takvi psi sa dugom ili poludugom dlakom eliminisani iz uzgajališta (mada se još uvek tolerišu u nekim zemljama). Svi nedostaci koji utiču na svrsishodnost i na izdržljivost, uzimaju se u obzir kada se proučava vrednost jednog psa. Nedostatak pigmentacije nosa, suviše visoke noge, lagan ili suviše težak hod, slaba ili zašiljena njuška, gornji ili donji prognatizam, osrednji zubi, suviše mekana dlaka, viseće uši, umotan ili loše nošen rep, nedostaci su koji donose negativne poene. • Porodica: Pastirski i psi čuvari • Zemlja porekla: Nemačka • Godina porekla: 1800 • Prosečna veličina mužjaka: Visina: 60-65 cm Težina: 35-42,7 kg • Prosečna veličina ženke: Visina: 55-60 cm Težina: 33,7-40 kg • Drugi naziv: Vučijak • Životni vek: 6 – 8 godina

Sibirski haski

Sibirski haski potiče iz oblasti oko reke Kolime u severnom Sibiru, gde se verovatno pojavio pre oko 2000 godina.Ovu pasminu razvili su Cukči, narod srodan Eskimima. Jedan trgovac krznima doveo je 1909. godine sibirkog haskija u Kanadu da bi učestvovao u trkama saonica. Velika trka na 650 km, održana na Aljasci istakla je izuzetne kvalitetesibirskog haskija. Njegovi naslednici nisu osporili kvalitete ovog čistokrvnog, izuzetno izdržljivog, upornog, okretnogi brzog psa. U kanadskom govoru reč husky ("promukao") koristi se za sve pse promuklog glasa koji vuku saonice, alidanas se to ime zvanično upotrebljava samo za sibirskog haskija. Sibirski haski je najmanji i najlakši a istovremeno i najbržinordijski pas. Upravo u potrazi za tom izuzetnom brzinom obavljena su brojna ukrštanja da bi se dobili psi za vuču štoboljih sposobnosti. Inteligentan, poslušan i mio, sibirski haski je prijatan pas za društvo koji je za samo nekolikogodina doživeo veliki uspeh. Veoma je čist i voli decu. Više zavija nego što laje. Dobro se prilagođava umerenoj klimi,ali mora da bude fizički aktivan i nije stvoren za život u gradu. Snažne ali graciozne građe, ovaj pas se odlikuje karakterističnim slobodnim kretanjem. Lobanja i njuška su veoma išarane.Uši su srednje veličine i prave, a njihova unutrašnjost obložena je gustom dlakom. Oči su kose, braon ili plave boje, živogi prijateljskog izraza (psi sa plavim očima su više cenjeni); oči različite boje su dopuštene, ali nisu poželjne. Grudni košje dubok i snažan, a slabine mišićave. Šape, tipične za pse snežnih predela, imaju dlaku između prstiju i snažne jastučiće.Bujni rep savijen je u obliku srpa iznad sapi kada je pas na oprezu, a spušten kada se odmara ili radi. Dlaka je srednje dužine,meka, gusta i ravnomerna, a poddlaka je meka, bujna i vunasta. Sve boje su dozvoljene kao i bela i sve vrste mrlja; najčešće susve nijanse sive i crna sa belim oznakama. Brojne oznake ukrašavaju glavu ili iscrtavaju masku u obliku kape ili naočara. Suvišekrupni primerci se diskvakfikuju. Suviše teška glava, dlaka grube teksture, nedostatak poddlake, suviše nežna građa i nesigurnostu ravnoteži, povlače negativne poene. • Porodica: Nordijski psi i Špicevi • Zemlja porekla: Rusija/Sibir • Godina porekla: potiče iz drevnih vremana • Prosečna veličina mužjaka: Visina: 53-60 cm Težina: 20-27 kg • Prosečna veličina ženke: Visina: 51—56 cm Težina: 16-22 kg • Drugi naziv: Haski • Životni vek: 11 – 13 godina

Samojed

Današnji samojed direktni je potomak psa koji je nekada pratio pripadnike plemena Samojeda tokom njihovih migracija. To je snažni, krupni špic koji pripada jednoj od najstarijih sibirskih pasmina. Prvi samojedi doneti su u Veliku Britaniju oko 1890. godine, nakon prvih velikih nordijskih ekspedicija na Arktiku; čuveni istraživač Robert Skot dao je veliki doprinos upoznavanju ove rase. Današnji samojed pokazuju izdržljivost i bliskost sa ljudima, vrline koje su se razvile tokom vekova zajedničkog života. Samojed je ostao radni pas posvećen čuvanju, vuči ili lovu, ali je pre svega postao pas za društvo. Zahteva odlučnu i strpljivu obuku, koja mora biti pravedna i puna izraza ljubavi na koje on rado odgovara. Neophodan mu je veliki prostor. Telo samojeda se skoro može upisati u kvadrat, veoma je mišićavo, a njegova građa omogućuje mu veliku slobodu pokreta. Dubok i širok grudni koš, iskrivljene bočne strane, široke slabine i snažne prednje noge, svedoče o njegovoj snazi. Glava je snažna, klinasta, sa širokom i pljosnatom lobanjom. Stop je jako izražen, a njuška je srednje veličine. Uglovi usana moraju biti blago podignuti i formirati karakterističan "osmeh". Oči su kose, tamne, živog i inteligentnog izraza. Blago zaobljene uši stoje pravo. Dlaka je duga, gruba i veoma gusta, bez ijedne kovrdže. Kratka je u predelu glave a oko vrata formira gust okovratnik i pantalone na bedrima. Poddlaka je vunasta, gusta, kratka i meka. Veoma bujan rep nosi uvijen iznad slabina. Dlaka može biti čisto bele boje, krem ili belo sa blagim mrljama krem boje. Nos, usne i kapci su crni. Krhka građa, raskrečeni skočni zglobovi, svetle oči i neuravnotežen karakter predstavljaju ozbiljne mane. • Porodica: Nordijski psi i Špicevi • Zemlja porekla: Rusija • Godina porekla: potiče iz drevnih vremana • Prosečna veličina mužjaka: Visina: 52.5-59 cm Težina: 20-30 kg • Prosečna veličina ženke: Visina: 47.5-52 cm Težina: 16-20 kg • Drugi naziv: Nasmešeni Semi, Semi • Životni vek: 10 – 12 godina

Americki staford

Američki stafordski terijer potomak je stafordskog terijera koga su Englezi odgajali za borbe pasa koje su bile u modi u 19. veku ili za borbe protiv bikova. U periodu između dva rata, ova moda, praćena klađenjem sa velikim ulozima, zahvatila je i Ameriku, tako da su uzgajivači uvezli stafordskog terijera i odgajili krupniji varijetet koji je zauzeo odabrano mesto među pitbulovima (psima za borbu). Hrabrost američkog stafordskog terijera je legendarna. Američki stafordski terijerje izuzetan čuvar koji objedinjuje snagu buldoga i okretnost terijera. Takođe je veran i inteligentan saputnik i zbog prijatnog karaktera, veoma cenjen pas za društvo. Veoma je koristan na selu, jer čisti teren od opasnih životinja. Ovaj krupni pas odaje utisak snage. Međutim, njegovo snažno telo je veoma gipko. On je čvrste i mišićave građe, a istovremeno okretan i graciozan pas. Telo mu je prilično zbijeno, sa kratkim leđima, teškim vratom, snažnim i mišićavim plećkama, visokim i širokim grudnim košem. Rep, kratak u odnosu na telo, stanjuje se prema vrhu. Nisko je postavljen i stoji horizontalno. Glava je srednje dugačka, a lobanja široka, sa izraženim stopom. Kratke uši su visoko postavljene, polupreklopljene ili uspravne, pogotovo ako su sečene. Okrugle, tamne oči su postavljene nisko i veoma razmaknute. Imaju budan izraz. Američki stafordski terijer ima kratku, zgusnutu, sjajnu dlaku, krutu na dodir. Dozvoljene su sve boje dlake: jednobojna, višebojna ili šarena. Sasvim bela dlaka ili sa preko 80% beline se ne ceni. • Porodica: Jazivičari i Terijeri, • Zemlja porekla: SAD • Godina porekla: 1800 • Prosečna veličina mužjaka: Visina: Visina: 43-48 cm Težina: 25-30 kg • Prosečna veličina ženke: Visina: Visina: 41-46 cm Težina: Nešto lakša od mužjaka • Drugi naziv: Staford • Životni vek: 14 - 15 godina

Stafordski bulterijer

Nastao u 19. veku ukrštanjem buldoga i različitih terijera, zatim zaboravljen dugi niz godina, stafordski bulterijer ušao je u modu u Sjedinjenim Državama u periodu između dva rata. Nakon toga, postao je poznat u Velikoj Britaniji a zatim i u kontinentalnoj Evropi. Ovaj, po poreklu borbeni pas danas ima ulogu psa čuvara. Međutim, u južnom delu Sjedinjenih Država još uvek se tajno održavaju borbe ovih pasa, iako su zabranjene od 1900. godine. Stafordski bulterijer je veoma cenjen pas za društvo zbog svoje poslušnosti i strpljivosti prema deci. Ovaj borben ali miran pas, veoma je hrabar i spreman da, bez oklevanja, žrtvuje život za svoje gospodare. Stafordski bulterijer je istovremeno snažan i okretan pas. Ima široku lobanju, veoma izražen stop, tamne i okrugle oči, jaku donju vilicu. Uši su u obliku ruže ili poluuspravne. Širok vrat oblikuje blagi luk. Plećke su jake i mišićave. Leđa su blago nagnuta od grebena prema slabinama. Slabine su blago uzdignute. Dosta razmaknute prednje noge i širok, dubok grudni koš ističu njegovu snagu. Rep je savijen, srednje dužine i stanjuje se prema vrhu. Dlaka je kratka i sjajna, zgusnuta uz telo i meka na dodir. Dlaka može da bude od pšenično-žute do crvene boje, ponekad tigrasta ili crna, plavičasta ili bela jednobojna ili dvobojna. • Porodica: Jazivičari i Terijeri • Zemlja porekla: UK/Engleska • Godina porekla: 1800 • Prosečna veličina mužjaka: Visina: 36-41 cm Težina: 11-17 kg • Prosečna veličina ženke: Visina: 33-38 cm Težina: 10-16 kg • Drugi naziv: Staford, Stafi, Bul • Životni vek: 12 – 14 godina

Nemacka doga

Nemačka doga - Poreklo ovog psa je postalo predmet kontroverznih tvrdnji. U svojim spisima, prirodnjak Bufon pravi aluziju na te pse, koje je nazivao "veliki Danci". Možda je u njima video potomke engleske doge, koja ima skandinavsko poreklo. Osim ako ime veliki Danac nije skraćenica stare francuske reći "danoise", kojom su se nazivali psi koji, kao neke doge, imaju arlekinsku dlaku, odnosno belu sa crnim flekama. U srednjem veku, na svim evropskim dvorovima, veliki psi tipa doge, dosta bliski jedni drugima, koristili su se u lovu na krupnu divljač, čuvali dvorac i bili verni pratioci vlastele. Te doge, nakon što su pretrpele brojna ukrštanja, naročito sa hrtovima, vremenom su se profinile i počele da liče na današnje nemačke doge. Nemačka doga je tip psa koji je direktni predak današnjeg tipa, uzgajan je u Nemačkoj od kraja 18. veka. Oko 1900. godine, rasa je ponovo poboljšana i konačno određena po uzoru na dogu Ulma, odgojenom na dvoru Virtemberg. Naziv nemačka doga tada je i zvanično prihvaćen. Englezi, koji su sa svoje strane, tražili očinstvo nad rasom, dali su istom psu naziv Great Dane ("Veliki Danac"). Ovoj impresivnoj životinji je neopravdano pripisana reputacija krvoločne zveri. Nemačka doga je zapravo najmiroljubivija od svih molosa. Prijateljski raspoložen, on traži da bude mažen, mnogo voli život u porodici i decu. Uprkos svojim dimenzijama, on rado živi u stanu, pod uslovom da mu se ipak omogući dovoljno prostora gde može da održava svoje mišiće u formi. Samim svojim izgledom, to je neustrašivi čuvar. Njegova osrednja inteligencija, njegov skromni njuh, njegove suviše velike dimenzije i njegova masa onemogućavaju mu da gradi karijeru policijskog psa. Ovaj pas daje slabe rezultate prilikom obuke. Nemačka doga ima dug i suv vrat, izbačen kao kod labuda, visoko uzdiže glavu, koja je duga i uska, sa skraćenom njuškom i velikim usnama. Jake obrve koje uokviruju oči, okrugle, boje lešnika, naglašavaju pogled. Uši su sečene i prave, duge i špicaste. Sve je kod ovog velikog psa u dobroj proporciji: grudni koš je širok i dubok, leđa su jaka, zadnji deo tela je širok i mišićav, noge su duge i snažne, a završavaju se "mačjim šapama". Rep srednje dužine, blago se tanji ka vrhu i spušten je kada je pas u stanju mirovanja. Dlaka je kratka, glatka i sjajna, može da bude riđe zlatne boje sa jasnim tamnim prugama na koži, riđa zlatna sa crnom maskom, crno ili arlekin (crno i belo). Kod jednoličnih boja, dozvoljeno je malo bele. Nepostojeći čeoni usek, šiljata nozdrva, loši zubi, laktovi okrenuti ka spolja ili ka unutra, uljuljkajući hod, potpuno bela dlaka, sve su to nedostaci. • Porodica: Molosi • Zemlja porekla: Nemačka • Godina porekla: Srednji vek • Prosečna veličina mužjaka: Visina: 76-86 cm Težina: 54-90 kg • Prosečna veličina ženke: Visina: 71-81 cm Težina: 45-59 kg • Drugi naziv: Nemački mastif, Nežni div, Dane, Danac, • Životni vek: 6 – 8 godina

Buldog

Zdepast i širok, buldog privlači pažnju svojim fizičkim izgledom, svojom krupnom glavom, tako da ostavlja utisak izuzetno snažnog psa. Kao i svi psi ravnog lica, on vodi poreklo od jednog veoma dalekog pretka, epirskog molosa, kojeg su, bez sumnje, doveli u Englesku feničanski moreplovci. Između 13.i 18. veka, buldog - koji još uvek nije ličio na današnjeg buldoga - bio je poznat po borbama protiv bikova (bull-baitings). Te surove zabave, dugo vremena su bile veoma popularne, a zabranjene su dekretom Parlamenta, 1835. godine. Međutim, nestajale su postepeno. Tako je rasa, koja je nekad bila tražena, vrlo brzo pala u zaborav, a uzgajanje tih pasa je ponovo otpočelo mnogo kasnije sa osnovnom namerom da se eliminiše svaka agresivnost. Već 1875. godine, predstavljen je prvi standard. Danas, buldog je postao posebno miran pas, tih i umiljat. Sposoban je da ispolji veliku snagu, ali ne pokazuje nikakvu težnju da to iskoristi. Poseduje veliko strpljenje, što od njega čini izvrsnog druga za decu. Lako se prilagođava životu u stanu, ako se redovno izvodi u šetnju. Međutim, teško podnosi velike vrućine, i tada mogu kod ujeda da se ispolje izvesni disajni problemi. Pas kratke dlake i kratkih nogu, ali snažan, težak u odnosu na svoje dimenzije, kompaktan, buldog mora da ostavi utisak psa odlučnog hoda, snage i aktivnosti. Glava je kompaktna i krupna, gledana iz profila podseća na glavu žabe, dok su mu uši male i tanke, na pola spuštene (takozvano ružino uho), odnosno blago izbačene unazad, što omogućava da se vidi unutrašnjost, visoko su postavljene na glavi. Oči su okrugle, smeštene nisko na licu. Njuška je kratka i široka sa dubokim i izraženim čeonim usekom. Vrh nosa je nabijen prema očima. Usne moraju da budu široke i da vise. Vrat je kratak i snažan. Inače, buldog ima mnogo viška kože, debela je i naborana oko grla, pa mu visi. Ramena su jaka i mišićava, prednje šape čvrste, a grudni koš širok i okrugao. Leđa moraju da budu u blagom padu iza grebena na vratu i moraju da stvaraju karakterističan luk u nivou slabine, više od grebena na vratu i od sapi - roach back (na srpskom "leđa šarana"). Rep je okrugao i gladak. Dlaka jednobojna (riđa ili prošarana riđa), bela sa riđim ili prošaranim riđim mrljama, ili bela, sa ili bez maske ili crnom njuškom. • Porodica: Pinčeri, šnauceri, molosi, švajcarski pastirski, • Zemlja porekla: UK/Engleska • Godina porekla: 1200 • Prosečna veličina mužjaka: Visina: 31-40 cm Težina: 22,7-25 kg • Prosečna veličina ženke: Visina: 31-38 cm Težina: 22-23 kg • Drugi naziv: Britanski buldog, Engleski buldog • Životni vek: 8 – 10 godina

Rotvajler

Rotvajler - Kinolog Štrebel tvrdi da je ovo tipičan nemački pas i da vodi poreklo od bavarskih pastirskih pasa. Po mišljenju drugih poznavalaca, rotvajler je nastao od mastifa, koji su u Nemačku došli sa rimskim invazijama. Davno, bio je prilično rasprostranjen u švajcarskim kantonima Argovija i Safhaus, kao i u oblasti Rotvajl, na jugu Virtemberga. Grad Rotvajl su u srednjem veku često posećivali trgovci stokom, koji su poveravali rotvajleru, snažnom i hrabrom psu, da bdi istovremeno kako nad njihovim krdima, tako i nad njihovim sopstvenim životima, jer, obzirom da su često nosili sa sobom značajne sume novca, dešavalo se da budu omiljene žrtve raznoraznih razbojnika. U gradu se takođe nalazila i značajna korporacija mesara koji su za svoje potrebe koristili rotvajlera, zbog čega je i nazvan "mesarski pas". Oko 1900. godine, pas je ostao bez posla, kada je, dekretom, zabranjeno da se stoka kreće putevima. Tokom Prvog svetskog rata, rotvajler je dobio ulogu u nemačkoj vojsci. A 1966. godine, rasa je definitivno određena i priznata. Ovaj snažan pas je lukav i veoma inteligentan. Izuzetno je izdržljiv i ima mnogo ljubitelja. Rotvajler je neustrašiv i efikasan pas čuvar, koji nikad ne laje bez razloga. Potrebna mu je sloboda, i ne podnosi da ostane suviše dugo vezan. Može da bude veoma disciplinovan ako njegov gospodar ima dovoljno autoriteta i ako je strastven uzgajivač. Trenutno ga koriste u austrijskoj policiji. Smiren, odan i pametan, strpljiv je sa decom, ali može da bude krvoločan sa strancima. Uopšteno govoreći, svojom proporcionalnom staturom, rotvajler daje utisak mišićavog, snažnog, gipkog i izdržljivog psa. Vrat je jak, ramena su impresivne širine, dok je telo nabijeno. Ovaj atletski građen pas, prirodno se kreće kasom. Glava mu je široka sa malim ušima u obliku trougla, visoko postavljenim i spuštenim, sa lepo razvijenim čelom, naboranim kada je pas na oprezu. Oči su mu bademaste, tamno smeđe boje, mirnog pogleda; gubica je naoružana moćnim čeljustima. Dlaka je crne boje, sa jasnim plamenim oznakama na obrazima, gubici, ispod vrata, na grudima, na nogama, iznad očiju, ispod korena repa, koji je sečen i nalazi se u horizontali. Dlaka je kratka, kompaktna i kruta. Malo je duža na licu, na zadnjim šapama i na repu, više nego na ostalim delovima tela. Poddlaka nikada ne sme da se vidi ispod dlake. • Porodica: Molosi • Zemlja porekla: Nemačka • Godina porekla: potiče iz drevnih vremana • Prosečna veličina mužjaka: Visina: 61-69 cm Težina: 43-59 kg • Prosečna veličina ženke: Visina: Nešto manje od mužjaka Težina: 38-52 kg • Drugi naziv: Mesarski pas, Rot, • Životni vek: 8 – 11 godina

Sar Pej (Shar Pei)

Šar Pej - Fizička konstitucija ovog psa je u najmanju ruku čudna, što je ovog kineskog psa učinilo omiljenim među američkim umetnicima, ljubiteljima neobičnog. Šar pej, čije ime znači "tvrda dlaka boje peska", veoma je starog porekla. Pronađene su statuete od keramike koje predstavljaju ovu rasu, na nalazištima naselja od pre nove ere. Šar Pej se prvo koristio kao čuvar hrama, a zatim je bio određen za borbu. Bio je to takođe i izvrstan lovac na divlje veprove. Cenjen za vreme starog režima, za šar peja se plaćala kazna revolucionarnoj vladi u Pekingu, pošto je pas smatran luksuznom životinjom. Nestao bi da njegovi poslednji predstavnici nisu preko Honkonga dospeli u SAD, gde je pas doživeo ogroman uspeh sedamdesetih godina. Šar pej je uravnotežen, miran, veoma umiljat sa članovima porodice. Voli decu, koju instinktivno stavlja pod svoju zaštitu. Ovaj originalni saputnik poseduje neverovatnu sposobnost prilagođavanja. On živi veoma dobro u stanu, pod uslovom da se svakodnevno izvodi. Miran i disciplinovan, i izvrstan čuvar. Nabori na koži zahtevaju posebnu brigu, s obzirom da je šar pej osetljiv na bolesti kože. Mladi mogu pre svega da obole od bolesti, koju izazivaju grinje, paraziti epiderma. Šar pej ima čudnu glavu, koja podseća na glavu nilskog konja, male uvučene oči i minijaturne uši priljubljene uz glavu. Telo je jako, mišićavo i elegantno, i prekriveno naboranom kožom, naročito kod grebena na vratu i prednjem delu tela. Jezik je manje ili više izmrljan plavim. Rep je srednje dužine, uzdignut, prav ili povijen prema leđima. Dlaka je ošišana i gusta i nije posebno nežna. Dlaka je uvek jednobojna, može da bude riđa ili crna. • Porodica: Molosi • Zemlja porekla: Kina • Godina porekla: 1200 • Prosečna veličina mužjaka: Visina: 46-51 cm Težina: 18-25 kg • Prosečna veličina ženke: Visina: Nešto manja od mužjaka Težina: Nešto lakša od mužjaka • Drugi naziv: Kineski borbeni pas • Životni vek: 8 – 10 godina

Labrador retriver

Labrador retriver je potomak psa Svetog Džona, koji je u 18. veku živeo na ostrvu Njufaundlend, zapadno od ušća reke Sent Lorens u Kanadi, a ribolovci su ga koristili za sakupljanje bakalara koji bi se izvukli iz mreže. Uvezen je u Veliku Britaniju oko 1820. godine. Ovog snažnog, simpatičnog psa i odličnog aportera ubrzo su zapazili aristokrati iz grofovije Dorset i posvetili se njegovom uzgajanju i dresiranju za donošenje divljači. Pasmina je poboljšana selekcijom i ukrštanjem, najverovatnije sa poenterom. Labrador retriver instinktivno donosi divljač i bez oklevanja skače u najhladniju vodu. Razborit je, potragu vodi mirno i istrajno vreba divljač. Zbog odličnog njuha, policija ga koristi za otkrivanje droge. Nežan je i krotak, nenadmašan vodič slepih. Veran je i nežan prema deci i izuzetno simpatičan pas za društvo. Labrador retriver je doživeo izuzetan međunarodni uspeh. Spada u najomiljenije pasmine u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Državama, a u Francuskoj je poslednjih godina takođe dospeo na jedno od prvih mesta po popularnosti. Krupan, snažno građen i pomalo zdepast, labrador retriver ima srednje dugačku, široku lobanju, sa jasno izraženim stopom, jakim vilicama, širokim nosem i široko otvorenim nozdrvama. Oči su mu srednje veličine, smeđe ili boje lešnika, nežnog i inteligentnog izraza. Uši su male i vise pored glave, blago zabačene unazad. Grudni koš je širok i dubok. Noge su snažne. Rep je debeo u osnovi i stanjuje se prema vrhu. Bez resa je, prekriven kratkom dlakom i zaobljen tako da podseća na vidrin rep. Nosi ga veselo, ali ga nikada ne savija iznad leđa. Dlaka je kratka, gusta i čvrsta, bez talasa i zastavica, ojačana nepromočivom poddlakom. Dlaka je uvek jednobojna, a može biti crna, jetreno braon ili žute boje u nijansama od krem do žuto-riđe. Bela tačka na grudima je dozvoljena. Nepravilnosti u razvoju usta i vilice, međuprostor između sekutića, nedostatak poddlake, bore na glavi, suviše velike ili suviše teške uši i rese spadaju u mane. • Porodica: Retriveri • Zemlja porekla: Kanada • Godina porekla: 1800 • Prosečna veličina mužjaka: Visina: 56-61 cm Težina: 27-34 kg • Prosečna veličina ženke: Visina: 54-59 cm Težina: 25-32 kg • Drugi naziv: Labrador, Lab • Životni vek: 10 – 12 godina La

Zlatni retriver

Po predanju, zlatni retriver potiče od starih pastirskih pasa sa kavkaza koji su obučeni za cirkuske tačke i koje je, 1885. godine put naneo u Englesku, u grad Brajton. Oduševljen ovim psima, Ser Dadli Mejdžorbenk (Dudley Majoribank), budući Lord Tvidmaut (Tweedmouth) sve ih je otkupio od vašarskih glumaca da bi ih ukrstio sa psom svetog Huberta. Neki kinolozi smatraju da je zlatni retriver potomak žutog psa koji je nastao ukrštanjem ravnodlakog retrivera i vodenog španijela. Veoma aktivan i snažan, ovaj pas izuzetno razvijenog njuha je sjajan lovac, a pokazao se i kao dobar vodič slepih. Veoma je sposoban čuvar, miran i nežan prema deci, tako da je veoma cenjen i kao pas za društvo. Mnogi radni kvaliteti kao i vrline koje odlikuju dobrog psa za društvo, obezbedile su ovom britanskom psu međunarodni uspeh i približile ga uspehu koji je postigao labradorski retriver. U Francuskoj je, međutim, slabo rasprostranjen. Zlatni retriver ima snažan izgled, dobru građu, sigurno i pravilno kretanje i blag izraz. Ima široku lobanju sa snažnom njuškom i jakim vilicama. Oči su mu tamne i razmaknute, a pogled veoma blag. Ivice kapaka su tamne. Trouglaste uši su srednje dužine i padaju ravno uz glavu. Grudni koš je dubok. Noge su mišićave. Rep je dugačak, blago savijen i ne sme biti suviše podignut. Dlaka je ravna ili talasasta, sa divnim resama i bujnom, gustom poddlakom. Može biti u svim nijansama zlatnožute boje. Dozvoljeno je nekoliko belih dlaka na grudima, ali dlaka nikada ne sme biti riđa ili mahagoni. Nedovoljna masa, slab kostur, loše držanje repa, svetle oči, kovrdžava dlaka, nedostatak poddlake i nestabilan karakter smatraju se takođe ozbiljnim manama. • Porodica: Retriveri • Zemlja porekla: UK/Škotska • Godina porekla: 1800 • Prosečna veličina mužjaka: Visina: 56-61 cm Težina: 29.5-33.7 cm • Prosečna veličina ženke: Visina: Nešto manja od mužjaka Težina: 51-56 cm • Drugi naziv: Goldi • Životni vek: 10 – 13 godina

PAS I COVEK (ZANIMLJIVOSTI)

Info Pas i covek Može se govoriti o veoma staroj prijateljskoj vezi između psa i čoveka. Pretpostavljamo da se ta veza stvarala postepeno, ali je moguće i da je tip društvene organizacije čopora olakšavao sjedinjavanje koje se malo-pomalo ostvarivalo. Život psa u čoporu je danas sasvim marginalan i većina pasa živi sa čovekom, najčešće u prisnoj porodičnoj atmosferi. A nas će upravo zanimati promene u ponašanju izazvane tom situacijom. PORODICA - ČOPOR Čovek i pas su društvene životinje i njihova zajednica podrazumeva stvaranje hijerarhijskog sistema koji uključuje što manje situacija za koje ne postoji ritual za utvrđivanje zahtevanog ponašanja. Čovek je sklon da istražuje oblike sve suptilnijih veza između jedinki. Otuda odnose u radu, u porodici, ne diktiraju više odnosi silom nametnute dominacije jednog od protagonista, već onaj koji prirodno dominira to odveć jasno stavlja do znanja. U tom slučaju, kada postoji interakcija između dve jedinke, upravo će suptilnost jezika i intonacija kodirati informacije koje se tiču hijerarhijskog položaja svakog od njih. Kod psa, takva organizacija osuđena je na propast, zato što nema značajne razlike između načina na koji on analizira društvene informacije u čoporu ili u ljudskoj porodici. Životinja uočava dominaciju ponašanja koja odgovaraju jasnim situacijama i za njega značajnim, kao što su jelo, korišćenje prostora, mogućnost privlačenja pažnje jedinki ženskog pola - kuje ili žene. Mogu se opisati dva tipa organizacije čovek-pas. S jedne strane, grupe nazvane "hedonističkim" (hedonizam, sistem zasnovan na zadovoljstvu), zato što se agresivnost tu nikada neposredno ne ispoljava, već samo u vidu rituala pretnje; s druge strane, "agonističke" grupe (od reći agonista, "koji uzrokuje pokret") u kojima se agresivnost izražava u vidu fizičkih napada. Kod prvih, vlasnik potvrđuje svoju dominaciju vizuelnom i auditivnom igrom kanala za komunikaciju, dok kod drugih, fizičkosuprotstavljanje, sa svom riskantnošću koju može imati po životinju, predstavlja jedino sredstvo za očuvanje položaja vođe. U stvari, agonističke grupe nisu tako brojne, s obzirom da većina vlasnika s odbojnošću gleda na primenu sile. KOMUNIKACIJA IZMEĐU ČOVEKA I PSA Popularno rečeno, pas je životinja kojoj nedostaje samo sposobnost govora. Ta razumna konstatacija je zanimljiva: izvesno, u komunikaciji ne može da se koristi jezikom, pošto reči nemaju nikakvog smisla za psa; zauzvrat, iako pas nema sposobnost govora, on poseduje skoro sve ostalo. I upravo će se na tom "ostalom" graditi komunikacija. Kad govorimo, mi ne upotrebljavamo samo reči, sadržaj našeg govora uveliko je uslovljen elementima koji nisu verbalne prirode. Ton, mimika, prečnik ženica, kretnje tela (položaji i ritmika njihovih povezivanja), odeća i pomoćni pribor, igraju bar podjednako važnu ulogu kao i reči. Tako je i sa psom, sem što će njegov govor biti u potpunosti sastavljen od gestova. Izgovorene reči biće zvučni signali koje će pas spajati sa određenom situacijom, sa ponašanjem koje treba usvojiti. Tako, na primer, kad pas sedne na zahtev vlasnika, on ne izvršava naređenje zato što mu je rečeno "sedi", već stoga što je vlasnik tom zvuku pripojio pokrete iz kojih proizlazi pokret koji treba izvršiti, i zato što je nagradio psa kad je ovaj odgovorio na željeni način. Čin udružen sa rečju može odgovarati situaciji koja za psa ima neko hijerarhijsko značenje i podrazumeva njegovo potčinjavanje. Otuda upravo oni signali vlasnika koji nisu verbalne prirode pojačavaju poruku, ili je poništavaju. Zamislimo, tako, da se pas mužjak popeo na fotelju koju njegov gazda obično čuva za sebe. Pas je prepoznao to sedište kao važno kontrolno mesto da bi se sačuvao dominantni hijerarhijski položaj. Kada vlasnik naredi psu da siđe, on od njega zahteva da mu prepusti bitnu zonu u porodičnoj hijerarhiji. Ako on to učini ne pitajući se da li će pas poslušati, intonacija njegovog glasa, njegov pogled, položaj njegovog tela (lako nagnuto napred) pokazuju psu da se čovek zaista oseća dominantnim. U protivnom, ako on ishod sučeljavanja smatra neizvesnim, intonacija njegovog glasa, njegovo lice i telo otkrivaju njegovu dilemu. To psa navodi da pokuša da pripreti svom gazdi kako bi zauzeo viši hijerarhijski položaj. Takva situacija se brzo može pretvoriti u dramu ukoliko nedostatak ubedljivosti kod čoveka ustupi mesto strahu od režanja psa i ovaj počne da se smatra dominantnim. Ovde se vidi koliko bitnu ulogu igra komunikacija u uspostavljanju hijerarhije unutar porodice-čopora. Usklađenost dveju poruka (verbalne i one koja to nije) obezbeđuje efikasnost prenošenja informacije. Često nedovoljno poznavanje smisla ove ili one reakcije psa navodi vlasnika da prenese nepovezane informacije. Takav je slučaj sa čovekom koji gubi dah pozivajući psa, a ovaj nastavlja da se udaljava. Za vlasnika je prirodno da se pas vrati kada ga pozove. Međutim, ovo je pogrešno, jer pas se "ne odaziva na svoje ime", on se ne poistovećuje sa tim zvukom koji je za njega samo znak kontakta sa gazdom. Da bi pozvao svog psa koji se slobodno kreće, čovek treba da bude veoma privlačan, u svakom slučaju privlačniji od drugih pasa ili igračaka kojima je pas do tada bio obuzet. Na žalost, ukoliko se pas nerado vraća, vlasnik počinje da se nervira, postaje veoma nestrpljiv, njegovo lice već podseća na kaznu koju će pas dobiti pri povratku, što životinju nagoni da ostane tamo gde je, ili čak da se udalji. Taj primer, kao i toliki drugi, ilustruje složenost artikulacije informacija koje se kreću od čoveka ka psu preko vizuelnog i auditivnog kanala. Jedan dodatni fenomen obogatiće te različite signale: sklonost ka asimilaciji. Društveni sisari imaju zajedničke položaje i mimiku, ali njihov smisao i njihova funkcija se ponekad razilaze. Ista je stvar sa čovekom i psom, što će i jednog i drugog navesti da izmene organizaciju svojih različitih položaja kako bi po obliku i funkciji bih shčniji položajima one druge vrste. Tako zapažamo držanje psa koje je veoma blisko čovekovom; to je slučaj sa držanjem prilikom poziva na igru koje se ogleda u tome da se prednji deo tela podigne prema nosu sagovornika i praviti se da ga dodirujemo. Kod pasa koji žive u tesnoj zajednici sa čovekom, utvrdjuje se da, malo-pomalo, pas počinje da pokazuje jastučiće na šapama da bi dobio neki predmet ih hranu. Smatra se da, kod čoveka, ispružiti ruku sa dlanom nagore predstavlja pokret traženja. Zahvaljujući čovekovom odgovoru kada je pas prvi put izveo taj pokret, pas je izmenio ritual svoje vrste da bi bolje komunicirao sa čovekom. Isto tako, vlasnici brzo nauče da spuste svoj gornji deo tela i da se tapšu po hstovima da bi svog psa pozvali na igru. Ti fenomeni komunikacije postoje i na nivou njuha. Mi ih još ne poznajemo naročito dobro, ah znamo da čovek ispušta feromone koji su hemijski bliski onima kod psa i ovaj bi ih mogao prepoznati. Socijalizacija psa u prisustvu ljudi je bitna, ali može poprimiti različite aspekte. S obzirom da štene prepoznaje vrstu kojoj pripada između treće i osme nedelje života, može se dogoditi da ljudsku vrstu doživi kao svoju ukoliko u tom periodu boravi u društvu ljudi. Naravno, ukoliko štene ima kontakte sa drugim psima, do toga ne bi trebalo da dođe. Zato bi bilo najbolje da pas ima redovan kontakt i sa ljudima, ali i sa drugim psima, s obzirom da boravak samo sa ljudima može, kod psa, izazvati i pogrešna seksualna usmerenja. ŽIVOT SA PSOM Psi su skloni asimilaciji, pa kao i ostali društveni sisari imaju slične pokrete i mimiku, mada se njihova funkcija često bitno razlikuje. U slučaju pogrešnog tumačenja mimike može, nažalost, doći do greške u dresuri, s obzirom da ponekad vlasnici ne umeju da razaznaju signale koje im ljubimci šalju. Kada govorimo o sličnosti i asimilaciji u odnosu čovek-pas, zapažamo da je ponekad i samo držanje psa vrlo blisko čovekovom. To možemo zapaziti prilikom poziva na igru (podizanje prednjeg dela tela prema nosu sagovornika), zatim u situaciji kada pas, tražeći nešto, pokazuje jastučiće na šapama ne bi li dobio određeni predmet ili hranu (kod čoveka ispružiti ruku napred predstavlja pokret traženja). S druge strane, primećujemo da vlasnici često spuštaju svoj gornji deo tela i tapšu rukama po listovima, pozivajući psa na igru. Takvi fenomeni komunikacije se mogu zapaziti i na nivou čula mirisa. To polje još nije dovoljno istraženo, ali je poznato da čovek ispušta određene feromone koji su bliski hemijskom sastavu feromona koje poseduje pas, pa je velika šansa da ih ovaj može prepoznati. Bitno je na vreme uspostaviti hijerarhijske norme, zato što, ukoliko se one poremete, vlasnici mogu biti izloženi ozbiljnim problemima. Doista, kad pas odraste, može više ili manje preuzeti vođstvo u porodici i pokazati se agresivnim kad mu se učini da mu osporavaju dominaciju. Psi u čoporu takođe trpe različite faze socijalizacije ukoliko se štene razvija u nekoj porodici. Društvena pravila usvajaju se pomoću istih elemenata: pristup hrani, kontrola prostora u kome grupa živi, izražavanje seksualnosti. Vlasnik mora da „sarađuje“ i ne sme da dozvoli da kasnije bude u podređenom položaju u odnosu na svog psa. Dakle, ne sme da dopusti da želja za odnosom bez upotrebe sile prevagne kad je u pitanju situacija u kojoj vlasnik određenu vrstu sile mora da upotrebi. Pas ne sme da se infantilizuje, ne sme da trpi određene hirove porodice u koju je dospeo, da ne bi, kao kod većine pasa sa lošom porodičnom socijalizacijom, došlo do poremećaja u ponašanju. Na svu sreću, takvi slučajevi su retki. Primeri psa nedovoljno dobro integrisanog u zajednicu: - Agresivnost pri hvatanju plena u većini slučajeva gospodar može sprečiti. Najčešće je usmerena na hvatanje željenog plena. Kod ovčarskog psa, nadgledanje i prikupljanje stoke predstavlja prvu fazu lova čopora koji napadaju biljojede. To ponašanje su ovčari i stočari preusmerili kako bi isključili poslednju fazu ubijanja člana stada. Ipak, zapaža se neuspeh u toj obuci s obzirom da ta faza opstaje. - Hijerarhijska agresivnost se može preduprediti dobrom socijalizacijom psa. Ukoliko se javi uprkos tome, može biti simptom poremećaja, pa se savetuje poseta veterinaru. Deca su česti inhibitori takvog ponašanja, te bi bilo najbolje da im se na vreme obrazloži zašto pas treba da bude podređen u odnosu na ostale članove porodice. - Agresivnost izazvana radnim nadražajima nije tako česta, ali, ukoliko se javi, treba konsultovati veterinara veoma brzo. Ova vrsta agresivnosti je, pre svega, kontrolisana uz pomoć inhibitora hijerarhijskih sistema. Normalno je da u situaciji susreta psa i uljeza, pas prvo zalaje, a zatim sačeka reakciju svojih gospodara. Ukoliko su oni prijateljski raspoloženi preme pridošlom, pas treba da pokaže iste tendencije; ukoliko su vlasnici neraspoloženi i uznemireni posetom, pas će režati i, prilikom sukoba, doći da pomogne. Poenta je da pas ne sme da kontroliše kretanje pridošlih, to čine dominantna lica, tj. njegovi vlasnici. Ukliko oni nisu tu, pas neće dozvoliti bilo kome da uđe. Zapravo, to će biti dopušteno samo osobama koje redovno viđa. Situacija u kojoj bi vlasnici morali da izoluju svog psa usled bezbednosti gostiju je patološka, ta je najbolje, ako do nje dođe, konsultovati se sa veterinarom. PAS I DECA Može li se pas ostaviti u društvu dece bez rizika? I ta vrsta odnosa je uslovljena socijalizacijom. Ukoliko je ona potpuno ostvarena, pas će se ponašati prema deci kao prema štenadi. Njihova saradnja vrlo brzo postaje bliska, a komunikacija savršena. Pas je uglavnom tolerantan na razne dečje nestašluke, mada se to menja kada mladi gazda postane adolescent. Seksualni fermoni koje ispušta adolescent psu šalju informacije o nastaloj promeni. Ta promena je hijerarhijskog tipa, s obzirom da je dete do skoro bilo neutralnog hijerarhijskog statusa. Zavisno od pola deteta, reakcije psa će varirati. Roditelji bi trebalo da u toj situaciji pravilno reaguju i spreče moguće sukobe. Uzmimo za primer slučaj psa mužjaka koji živi sa dečakom. Ako je pas dobro integrisan u porodicu, sve bi trebalo da prođe mirno. Međutim, može doći do sukoba. U stvari, adolescent će pokušati da na svom psu isproba snagu čije narastanje oseća u sebi. Ono što je pas do tada tolerisao, zato što je dete bilo samo "potencijalni dominantni mužjak", pretvara se u agesivnost na koju on može odgovoriti režanjem ne bi li ga zaplašio. Bilo bi dobro u tom slučaju objasniti situaciju adolescentu koji, ukoliko zaista želi da postane dominantan u odnosu na svog psa, mora shvatiti da to valja činiti s blagošću da se pas ne bi osetio ugroženim. Nasuprot tome, stvari su daleko složenije kad je u pitanju adolescentkinja. Čim pas oseti ispuštanje prvih seksualnih feromona koji prate razvoj devojke, on prestaje da je smatra detetom i zbog toga se njegovo ponašanje menja. Adolescentkinja će pak, još više nego ranije, tražiti društvo psa. Životinja će često izabrati da boravi u sobi svoje mlade gospodarice i može, ponekad, zapretiti onima koji bi hteli tu da se uvuku, uključujući i roditelje. Tada treba objasniti situaciju i dobro označiti podređeni položaj psa kako se ne bi dovela u pitanje porodična ravnoteža. Kad je reč o kuji, sve se odvija uglavnom jednostavnije, može jedino doći do par sukoba sa previše autoritarnim adolescentkinjama. PAS I STARIJE OSOBE Kada su u pitanju starije osobe, njih pas doživljava isto kao i sve odrasle osobe. Međutim, određene reakcije starijih ljudi mogu kod psa da izazovu neke promene u ponašanju. Greška je kada osoba (u velikom slučaju su to osobe starije životne dobi) pokušava da uspostavi kontakt sa ljubimcem putem hrane. Njima je lakše da ih na taj način kontrolišu, s obzirom da često nisu u stanju da se igraju sa njima. Osim posledica koje mogu biti opasne za metabolizam životinje, često davanje hrane može izazvati i promene na širem, društvenom planu – pas može da postane uznemiren, pa čak i razdražljiv. Primećeno je, takođe, da pas daje izgled depresivnog ljubimca ukoliko je i gazda takav. Naravno, to samo tako izgleda s obzirom da pas poseduje veliku sposobnost asimilovanja, pa se ponaša staloženije, manje bučno i sl. Privrženost osoba trećeg doba njihovom psu tako je snažna, pa to postaje dramatično u trenutku odvajanja (bolest, odlazak u dom starih, uginuće psa). HODANJE SA POVOCEM POVODAC I OGRLICA Povodac treba da bude dužine 90 do 100 cm; poželjno je da bude od kože kako Vam ne bi zasecao ruku. Najefikasnija ogrlica, naročito u fazi obučavanja, jeste običan lanac sa krupnim karikama koji na krajevima ima okrugli prsten većeg prečnika. Kad stavljate ogrlicu, provucite ceo lanac kroz jedan od dva završna prstena da biste dobili kliznu ogrlicu koja će omogućiti prenošenje informacija psu jednostavnim i kratkim povlačenjem lanca. OSNOVNA NAČELA Suštinska stvar koju valja zapamtiti jeste da nije u pitanju nikakvo odmeravanje snaga. Što više budete zatezali povodac, to će se pas više oslanjati na ogrlicu i vući. Povodac i ogrlica ne služe da psa okače o ruku, već predstavljaju remene za prenošenje uputstava koje čovek daje psu. Kad povlačite lanac, učinite to kratko i odmah ga opustite. Ponovite radnju ako se pas ne pokori. Najzad, ne zaboravite da Vaš pas ne dolazi na svet znajući da hoda na povocu i da je, naročito ulica puna prijatnih mirisa koje bi on poželeo da onjuši; da bi on išao za Vama, budite privlačniji od njih, razgovarajte s njim. DOBRO ORGANIZOVANO HODANJE Vrlo je bitno da na samom početku utvrdite sa koje će strane hodati pas. Nepisano pravilo je da levoruki ljudi šetaju pse sa svoje desne strane, a dešnjaci obrnuto. Nastojte da privučete njegovu pažnju pričajući ili pevušeći. Morate u korenu saseći potrebu mladog psa da hoda ispred Vaših nogu. Trebalo bi da, u trenutku kada pas krene ispred Vas, naglo povučete konopac i odsečno kažete „k nozi“. S obzirom da će se u tom trenutku naći u visini Vaše noge, slobodno ga prisno pomazite. I ne zaboravite – nastojte da sve vreme držite njegovu pažnju, posebno u određenim situacijama gde je to neophodno, npr. kada menjate pravac, kada se približava neki prolaznik ili pas. SUSRET S PROLAZNIKOM ILI PSOM Nemojte zatezati povodac kad ugledate situaciju koja je potencijalno problematična, zato što to psa može da uznemiri. Nastojte da povodac držite kao i do tada, da razgovarate sa njim, kako biste držali njegovu pažnju. Možete i da mu naredite da sedne ili legne i na taj način zaoukupirate njegovu pažnju. SAČUVATI ČISTOĆU ULICE Šetnja s povocem može biti korisna i kada je u pitanju lekcija o čistoći ulice. Pas kada želi da se olakša obično usporava, njuška teren i priprema se da čučne. Najbolje je da ga u tom trenutku spustite do jarka, glasno pohvalite i milujete dok obavlja nuždu na tom mestu. POZIVANJE PSA Mnogi vlasnici strahuju da će im se pas izgubiti, da se neće odazvati, pa ga ne ispuštaju iz vidokruga iz tih razloga. Morate imati na umu da se psi ne poistovećuju sa svojim imenom. Za njih je to ime samo zvučni signal koje se obično javlja u kontekstu određene Vaše interakcije sa njim i njegovom okolinom (ovo je razlog da ime bude što kraće i da se lako izgovara). Da bi se Vaš pas vraćao bez problema, sledite nekoliko saveta koji će Vam to znatno olakšati. POLOŽAJ PRILIKOM POZIVANJA Najbolje bi bilo da šetate psa kroz šumu ili neko potpuno opušteno okruženje i na taj način izbegnete puteve, gužvu i ostale činioce koji mogu ometati šetnju i dresuru. Pustite psa da trčkara, a zatim, nakon nekoliko minuta, zauzmite položaj pozivanja na igru – čučnite i pozovite svog psa. ČEKANJE I VRAĆANJE PSA Stpljivo čekajte da Vam se približi, nasmešite se i nežno ga pomazite, pa ga pustite da nastavi sa igrom. Velika greška koju vlasnici čine je ta što pozovu psa tek kada treba da mu stave povodac, pa ovaj kasnije ima neprijatnu asocijaciju koja može da ometa pravilan tok obučavanja. NAGRADA Trebalo bi da nagradite svog psa pri povratku, koliko god da mu je potrebno vremena da se vrati. Nemojte ga kažnjavati, zato što i to može da stvori negativnu asocijaciju kada ga kasnije budete pozivali da se vrati. AKO PAS ODBIJE DA SE VRATI Ukoliko se Vaš pas igra sa drugim psom, nemojte ga uzalud zvati da se vrati, pošto često neće imati efekta, možete samo uništiti naučenu asocijaciju između signala pziva i povratka. Najbolje je da promenite pravac kretanja, pa će Vaš pas brzo dotrčati, nakon čega bi trebalo da ga pomazite.